Moja online nastava

Moja online nastava

Moja online nastava je bila veoma dosadna, nešto kao nužno zlo.

Bila sam veoma tužna što nisam mogla vidjeti svoje prijatelje iz razreda, družiti i zabavljati se s njima.

Stalno sam iščekivala kada ćemo sjesti ispred mrtvog drveća i slušati što nam profesori govore,

učiti dosadne lekcije koje ću najvjerojatnije zaboraviti za mjesec i pol, i doživjeti nešto novo.

No ova je pandemija sve upropastila.

Sad ću vam prepričati  kako je to, otprilike izgledalo

 

Lijepo moja budilica, kao pijetao vrišti na mene da se probudim.

Više puta sam htjela uzeti čekić I razbiti tu kreštavu stvarčicu.

Izađem  lijepo iz kreveta I bez razmišljanja odlučim ostati u piđami jer nitko neće posumnjati da mi je to piđama I pitati me za to.

Sjednem za stol I upalim limenu kutiju iz koje iskaču moji profesori, željni da me nauče kao i moji dragi prijatelji.

No to gospođicu Zoe nije bilo briga jer je htjela da to završi što brže.

No imam i najdražu dogodovštinu koja mi se dogodila tijekom online nastave.

Bio je lijepo četvrtak.

Profesor Šekuljica nam je dao zadaću da napišemo nastavak prići ,,Viteški snovi” koju smo čitali na satu.

Ja sam se javila da pročitam svoj sastavak koji je bio dug tri ili četiri stranice moje bilježnice.

Lijepo sam počela čitati sve dok moj pas nije počeo lajati.

,,Vau! Vau!” čulo se iz mikrofona.

Bila sam gotova i shrvana misleći: ,,Profesor Šeki će me obiti za ovo!”

Odjednom profesor pita: ,,Je li to tvoj pas?”

,,Da, je, profesore, oprostite mi“, odgovorim pucajući od živčanosti.

,,Koja je to vrsta?“ upita profesor.

,,Belgijski grifon.“

Bila sam malo zbunjena jer sam očekivala da će profesor reći: “Utišaj to pseto!“

Kada je lajanje prestalo, nastavila sam s čitanjem.

Bila sam sretna jer sam na kraju dobila peticu.

Ipak profesoru nije toliko smetalo Remijevo dosadno lajanje.

Na kraju sata sam Remija zagrlila i oprostila mu za njegovo ponašanje.

Ima još jedna dogodovština koja mi je pomalo tužna.

Bio je četvrtak i mali smo kemiju (ili biologiju?), više se ne sjećam.

Imali smo sat s profesorom Markovićem. Trebali smo pisati test no zbog samoizolacije nismo uspjeli, pa smo imali kviz znanja Socrative.

Neki su se učenici samoizbacivali iz programa I krivili program govoreći: ,,Program me izbacio.”

U početku im je profesor povjerovao, no kada se samoizbacivanje nastavilo, profesor je znao da nije bio program, nego učenici.

Kada ih je profesor uhvatio u njihovim lažima, oni su i dalje nastavili po svom.

No profesor im nije povjerovao i rekao im da pišu pisani test, iliti kako on to zove ,,papir-olovka”.

I ja sam se javila da pišem pisani test jer sam dobila lošu ocjenu.

Profesor je pristao.

Polako se približavao vikend i ponedjeljak, dan kada izlazimo iz samoizolacije, kao iz zatvora.

Izašla sam iz samoizolacije i bila sam veoma sretna što sam mogla vidjeti svoje prijatelje iz razreda.

 

Mislim, za kraj, da je ova online nastava bila dosadna, ali da me je naučila jednu jako važnu stvar, a to je da je zdravlje najvažnije bogatstvo što čovjek može imati.

 

 

Zoe Vidović 7.a razred